Tomislavgrad – Obitelj Marinka Ljubičića iz Tomislavgrada sedam dana nije izašla iz kuće. Sa svih strana kuću opasali snježni smetovi visoki pet metara, pa nije mogao doći do sušare s mesom, do šupe s drvima, do štale s kravom i do kokošinjca, izvješćuje Slobodna Dalmacija.
– Prva dva dana smo pokušali očistit snig, ali ga za deset minuta opet namete – kazuje Marinko.
– Pa kad sam čuo prognozu, kažem ja svojoj Zori i sinu Marku da nam je najbolje probit kućne zidove kako bismo iz dnevnog boravka mogli doć do drvarnice, sušare i štale. Tako i učinismo. Inače smo na ulicu mogli doć samo kližuć se niz smet do ulice sa kata. A do drva, mesa, štale – nikako. Srećom su mi ostali hilti i drugi alati na katu, pa smo se dosukali posla i za jedan dan ja i moj Marko probili troja vrata.
Poput turističkog vodiča, vodi nas Marinko iz dnevnog boravka u garažu, odatle u podrum, gdje je na zidu probio prva vrata do šupe s drvima.
– Ova je vrata bilo lako probit jer je zid od betonskog bloka. Ali smo se na drugim vratima namučili. Kameni zid. A vrata prema štali su od lima, pa smo ih samo izrizali švajc aparatom. Srića pa je bilo struje. Naravno da nemam vrata, pa sam na otvore stavio stare madrace s kreveta. Iza trećih vrata ugledasmo kravu Garovu, a oko nje tri mačke, četiri kokoši i jednog pijetla.
– Znaš kako se živina razveselila kad smo oštemali vrata za štalu – veli Marinko.
– Garova muče, mačke veselo mijauču, koke kokodaču, a pivac piva bez pristanka. Ositila i živina mećavu, gotovo dva dana niko im nije mogo pristupit, pa se razveselili kad su nas vidili. Smišno mi da su se mačke i koke sklupčile oko krave i griju se. Živina se spajdašila u nevolji. U štali zatječemo Garovu i jednu nestašnu macu na njezinim leđima. Pokušavam uhvatiti pijetla i staviti ga na leđa krave radi bolje snimke. No mali pivac mi je skočio nervozno u oči.
– Pazi, rodijače, pivac je zločest, a tebe ne poznaje – upozori me Marinko, pa pivca Zorana (tako mu je ime) uljudno nagovori da priđe Garovi. Zoran gleda u mene s nepovjerenjem, a Marinko ga pokušava umiriti pričom da sam ja “dobar čovik i rodijak” i da ću ga “metnut u novine”.
– Dobar je on, ali ne viruje nepoznatoj čeljadi – kaže Marinko milujući Zorana.
-Viruj mi, on me najviše nagovorio da probijam vrata. Dva dana je on piva ili plaka, po danu i po noći, jerbo je ositio oluju. Onda Zora veli da bi bilo neljudski ostavit njega i ostalu živinu da uginu. A triba i kravu pomust. I tako smo odlučili probit troja vrata kroz kuću da dođemo do živine. Pa sad sam sebi kažem da sam odma, kad sam pravio kuću i ostale prostorije, triba ostavit unutrašnja vrata da se more i u mećavi doć do svakog prostora.
Ali, ljudi su budale. Prave kuće priko lita i nikako im ne more doć u mozak po onoj vrućini da more doć zima i ovoliki smetovi. Miš je pametniji, jerbo iz rupe uvik pravi dva izlaza, glavni i onaj za nuždu. I u Tomislavgradu je mećava popustila, pa i Marinko izmilio u kafić, a njegova čeljad bez žurbe čisti snijeg oko kuće. Garova pojačala mlijeko, koke bolje nose, a ukućani naučili Zorana da pjeva kad mu zapovjede.
-I jeftino nas sve izašlo – kaže Marinkova supruga Zora.
– Mi sa dicom probili troja vrata za jedan dan. Bez toga bi svaki dan morali čistit smetove po nekoliko sati da dođemo do sušare, drvarnice, pojate….
RPŽ/SD